Оловни војници
Говор браниоцима Београда мајора Драгутина Гавриловића:"Тачно у 3 часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима! Образ Београда, наше престонице, има да буде светао! Војници! Јунаци! Врховна Команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Отаџбине и Београда! Ви немате више да бринете за ваше животе који више не постоје! Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!"
Не знам где сам, лежим у глувој мрачној собиАли знам да нисам мртав, јер исувише ме болиКао кртица у рупи користим мирис и додирХладне шипке кревета, на болест смрди фротирЦевчица из руке се завршава у боциДок у паници схватам да завој прекрива ми очиСкорела крв под газом несносно ме сврбиВаљда сам у болници, најгоре слутимДозивам у помоћ, надам се да ће ме чутиВаздух напушта ми груди, ал' изостају звуциДа схватим шта се догађа узалуд се мучимУ сећањима тражим делић слагалице кључни.
Реф:Извучен нам је број, ми више нисмо битниЈуришамо у бој само народ да преживиСложили смо корак, усмерили мислиПотребан је сваки борац као бедем офанзиви.
Предах од крви, тишина гробнаДужином хоризонта тежак барута облакИ километри жице, сат каже да је зораЖивот тече негде, ја изгубио сам коракДуго падала је киша, у костима хладноћаКаљава вода спира зидове роваНови запис у дневник и опет ме копкаДа ли су то можда моја последња словаПрича једног вода, људи сваког сојаУ униформе иста све их обукла је борбаКроз безумље фронта, један другом оданНеодлучност једног за све би била кобнаНаредба иста сваког јутра се чекаОслобађамо места којим не памтим именаПосле погибељног јуриша до последњег меткаСудбина је крвава на врху бајонетаДолазим себи, покрет истог часаГледам лица око себе, добро позната гримасаОружје на готовс, на место дневник враћамАртиљеријска ватра нашем јуришу је пратња.
Први корак кроз блато, под унакрсном ватромОтежано дисање под заштитном маскомОсвајање ничије земље, метар по метарМирис барута и крви који носи ветарЛешеви и рањеници, не чују се крициК'о страшила масакрирани, грче се на жициТоповско месо, оловни војнициОво поље је табла - ми фигуре у игриНемам времена да мислим, пролећу хициНи не види се положај до којег треба стићиДок живота је у мени руке нећу дићиЗа виши циљ - ми уопште нисмо битни.
Крвљу плаћамо цену слободе... Опрости нам Господе...
Језа ми пролази кроз кичму од страхаСкидам маску, успевам да дођем до дахаПеку ме очи од крви што се сливаСви и даље јуре - није стала офанзиваУстајем полако, нога ми се грчиОсећај се враћа и почињем да трчимЗуји ми у ушима, ал' не видим шта се догађаПочињем да пуцам - не знам да ли погађамПробили смо линију - непријатељ се повлачиУлетели у ров више него одлучниДа идемо до краја дуго чекао се помакОчи у очи - бајонет у стомак...
Reф 2 пута