Menuet
U pet i petnaest je zvonio sat,jednoga jutra na kraju leta.U šest i deset je kretao vozs nekog perona na kraju sveta,mene je čekao taj voz.
Kraj mojih nogu je spavao pas,rekoh mu tiho: "Hej, beži odatle".Otvorih vrata, izađoh na tremna kom su cvetale bele muškatle,pomislih, to je možda taj dom.
Nije me čula, mirno je snila svoje lepezei sveće, i čipke.Snila je dane, mirne i nežnek'o crno bele klavirske tipke.A u životu, sama na svetuu menuetu tražila spas.
Siđoh pred kuću na prašnjavi put,k'o neki lopov, polako i tiho.Ja nisam bio taj vitez za nju,mada mi govore da sam Don Kihot,al' to je sasvim druga stvar.
Bila je zvezda, bila je pesma,svaki dan druga, a večito ista.Snila je dobra stara vremenai svog Šopena, i Baha, i Lista.Možda će sama u grubom svetuu menuetu naći svoj mir.
Od tad je prošao vek ili dva.Javi se retko, ponekom kartomi ko zna gde je, ne želim da zna.Koliko čeznem za dalekim martom,kad sam je sreo prvi put.
Bila je zvezda, bila je pesma,svaki dan druga, a večito ista.Snila je dobra stara vremenai svog Šopena, i Baha, i Lista.A u životu, sama na svetuu menuetu tražila spas.
Još uvek lutam, gde je kraj puta,pamte me mnoge provincijske pruge.Kriju me mračne, jeftine krčme,noći su ponekad puste i duge..
Nestajem tadau nekom svom svetu i menuetui menuetu...