Svadbarskim sokakom
Прођем каткад, случајно ил’ не...Кисачким друмом баш кад свадбе пролазе...До тог ћошка бројим кораке...А од тог ћошка даље бројим поразе...
Обично с јесени... Кад је облачно...Одбегла сенка ми се врати коначно.Сад, да сам сретан... И нисам...Јер тек по сенки видим ди сам то.
Сневао сам опет црни дуд...И пусту којом језде млади дорати.Ал’ канда палим свеће узалуд...Јер сад већ видим шта је мени морати...
Обично ноћу, кад је ветровито...Самоћа напусти своје корито...И мутна вода поплави пољане сећања у глави свуд.
И напросто се туга деси...Јер напросто си ту ди јеси...И напросто је триста чуда предрасуда сад између нас...
Кад љубав умре једно жали...Кад љубав умре једном фали...И боме није лако кад наиђеш сокаком којим свадбе пролазе...
Еј, виђао сам врашке жене ја...Ал’ џаба, никад више, више нико не.Јер пирне само април с Ченеја...Гледаш га, Боже прости, ко са иконе...
Обично увек и сличним данима...Прошлост се навали као планина...На том ћу врху да сазремЈер само с њега негде назрем нас...
И напросто се туга деси...Јер напросто си ту ди јеси...И напросто је триста чуда предрасуда сад између нас...Кад љубав умре једно жали...Кад љубав умре једном фали...И боме није лако кад наиђеш сокаком којим свадбе пролазе...
И напросто се туга деси...Јер напросто си ту ди јеси...И напросто је триста чуда предрасуда сад између нас...Кад љубав умре једно жали...Кад љубав умре једном фали...И боме није лако кад наиђеш сокаком којим свадбе пролазе...
Кад љубав умре једно жали...Кад љубав умре једном фали...И боме није лако кад наиђе сокаком којим свадбе пролазе.