В дверях эдема ангел нежныйГлавой поникшею сиял,А демон мрачный и мятежныйНад адской бездною летал.
Дух отрицанья, дух сомненьяНа духа чистого взиралИ жар невольный умиленьяВпервые смутно познавал.
«Прости, — он рек, — тебя я видел,И ты недаром мне сиял:Не всё я в небе ненавидел,Не всё я в мире презирал».
Пред вратима Раја анђео је лебдео,погнуте главе и погледа нежног,и виде он крила демона метежног,што је изнад пакленог бездана летео.
Духа злог испуни чудна милинакад угледа чистоте и сјаја траг,тад његово срце напусти тминаи обузе га неки осећај благ.
"Није ми", прошапта црни ђаво,"узалуд твој сјај прекинуо лет.Не мрзим више небо плавоне презирем више цео свет."