Danas neću napisati ništa
1.strofa:To je sad. Odjebi sve, slomi se i budisam na ulici, u kišnu zoru bez ljudi,gde uranjaš u purpur jutra, sav zaokružen i ponosanšto lobanju ne potresa distorzija kosmosa.To je sad. Trijumf, sklapam stranice notesa.Neotesan osećaj da sam odvezan odzvanja.Nema tu više ničega, sve upila je hartija.Dobijena partija protiv muza i harpija.Armija ideja više ne mrcvari leš ganglija.Sad sam prazan i spokojan. Sutra, opet anarhija.Al’ sad, katarza. Hodam ulicom prazan.I dišem. Osećam kišu i reč „sada“.Jer pisanje je probadanje duše oštrom olovkomi štrcanje sebe na papir, ponovo i ponovo.Sutra, biću opet savladan potrebom.Al’ to nije sad. Ne ovaj čas. Ne ovaj zov.
Refren (Lola):Set me free, break these chains from my mind,set me free.You’re my muse, you’re forever a part of me.And you know I gave you everything.Now, let me be. Set me free. Let me be.
2. strofa:Jer, veruj, ovi stihovi su meso. I krv. I kosti.I najbolje parče duše.I hod preko strune sa šansom da budeš srušenu ružne bezdane mučne gde ohole muze mrze te.To su noći kad iz glave ne cediš ništa.Neće reč. A nekad se dešava instant,kao lavina, kulja iz tebe, reči i rečetine...Osećaš moć, koje posle jedva setiš sekad nestane. Tad deluje kao magnovenjesvaki tren ideje. I trip da neće nikadte ophrva, i tada imaš odvratan osećajda je autor bez ideja najbednije biće kosmosa.I to je to. Ti si rob. Diže te i spušta.Bez pravila, bez reda, pravo sa dna do vrha,i nazad. A kraj dela je tvoje malo „najzad“.To traje jako kratko. Ali to je ovo danas.
Bridge (Lola):Let me be. Today I won’t write anything.Let me be. Today I won’t write anything, anything, anything.
3. strofa:Ni o plesu sa njom, ni o šankeru što sluša,dok stavlja čep na komplikovane tunele duša,ni o šapatu što se nečujnim zvukom čuje,ni o lažima što se peglaju mukom rulje,ni o 20 iljada stomaka podbulih od mita,ne hvatam se u to kolo, danas totalno sam izvan.Kavez na javi, kavez u glavi, a opet, blistam.I živ sam, i danas neću napisati ništa.Samo kiša, i ova prazna ulica, i šest sati izjutra.Koračam izubijan.Noći nespavanja, cigara, kafa i pićada bi nastala priča. Ili pak samo dva stihića.Al’ to sam ja. Pravi ja. Ne mogu drukčije.Biram da me ovo spase. Biram da me ovo ubije.Te su pesme sutra svačije, samo u ovaj trensu jedino moje. Žmurim i letim, nem.