Čep
Čep. Ja sam čovek čep. I nisam superheroj, nego žrtva.
1.strofa:Kada otvaranje duše ima zvuk otvaranja flaše,zna se: razgovor će tu malo šta da spase.A i šta da joj kažeš? Reči iščašene od čaše,što očas na očaj zabazde, slome se i zgade.A mali je sad prvi razred. Sluša, ćuti, trpi, šta će.Svađe i čarke mame i tate, i uvek ta reč: pare, pare.I nisu izvor sreće, tako učio si ga, ćale,ali tamo gde ih nema, nesreća još kako naraste.Ti bi zagulio članke, ali ti nisi član stranke,a sad ti vezu traže čak i da bi radio kao šanker.Samo stid, beda, diploma bleda, kraj s krajem,tome kraja nema. I ajde ti i žena… kako mali da nema?I drobi ga taj tajac kad zajmi da vrati zajam,njeno ćutanje mu gora kazna no kad preti gazda stana.Raspori se, kožo, da vrisak izađe naglas!Evo opet – kafana, opet u ruci je čaša.Ali tada – crni čovek... tople oči, lepa reč,kaže: „Vidi, nije kraj. Imam plan, imam sve.Azerbejdžan. Građevina. Malo mučno, ali keš.Evo ruke, samo reci: da li hoćeš, da li smeš?”
Refren1:I kao kada izvučeš čep, iscure očaj i bes.Po stolu prosu se jed i poniženje i žeđda učini se baš sve, samo kad bi znao šta…Čoveče dobri, nebo mi te šalje, ti si spas!Jer više nemam kud, a ako padnem ja,šta bi tek oni tad? To samo bog zna...Učinio bih baš sve, samo da imam šta.Druže moj, nebo te šalje za spas.
2. strofa:Baku, mnogo ljudi što spaja ih isti jad,ista glad, iste oči, ista volja da spasu stvar.Ali ovaj obećani grad bar miriše na nadu:sagradiće život dok budu gradili tu zgradu.Doduše, njih dvadeset u sobi, bez struje...ali to je valjda privremeno, sve će to bolje da bude.I malo je čudno što svaki pasoš im je uzet,no dobro, birokratija, radne vize, šta je – tu je.Dani teku. Evo već jedan mesec. Samo jedan toalet,a njih je devedeset. Sendvič u crnoj kesi, onoj kao za smeće.Struje i dalje nema, samo ovo tanko ćebe.Malo il’ nimalo sna, a radnih sati petnaest.Psuju ih, grde, jednog čak i tukli u besvest.Nemaš ni dana da daneš, jer kazne te čim staneš,a one dobre plate samo kasne, i kasne, i kasne...
Refren2:I sad znam, sve laž je! Slagao si me, brate!Došao da ih spasem, sad oni meni šalju pare!Bez pasoša, bez hrane, bez dostojanstva i nadeda odavde uopšte živu glavu čitavu ikada spasem.I opet nemam kud, a ako padnem ja,šta bi tek oni tad? To samo bog zna...Ćuti i trpi sad sve, sve poniženje i jad...Šta si mi to uradio? Mislio sam da si spas...
3. strofa:Znao je da sad je već pitanje žive glavekad kolegu uze infarkt, jer mu ne dadoše da s radom stane.Skupljaše pare da nekako telo kući vrate,strepeći da ni sami drukčije neće otići odatle.Jer svako ko se bunio, osim novčane kazne,beše i do krvi mlaćen, s pretnjom da je zadnje.Policija ne haje, ti si roba, robe, neka te.Ko zna ko je sve umešan, tek užas ne prestaje.Ali onda to, odjednom, puče sve:tokom noći, neki čovek reče: „Krećite.Samo ovde potpiši da je dobro sve,da ti je plaćen keš i da sve beše fer.”I tako to sa svakim pojedinačno,Onda mu baci kao psu neku siću na pod.Potom sve njih u kombi, k’o da je tor.Аerodrom, i to beše to.
To? Zar je to sve? Gde je kraj, šta je posle?E pa vidiš, tu je problem: sad i priča ima svoj čep.Ti ljudi, sad su ovde. Oni ćute, jer se boje.A tamo negde, crni čovek u ovaj košmar vodi nove.
Refren3:Ali onda kad izvuče se čep, cureće očaj i bes,po stolu prosuće jed i poniženje i žeđda učini se baš sve, samo kad bi smeo šta,samo kad bi neko stvarno začuo taj njihov glas.Čuo bi očaj i bes, jed, poniženje i žeđda učini se baš sve, samo kad bi smeo šta…Samo kad bi smeo da… samo kad bi smeo da…Samo kad bi…
Čep.