Я тот, которому внималаТы в полуночной тишине,Чья мысль душе твоей шептала,Чью грусть ты смутно отгадала,Чей образ видела во сне.Я тот, чей взор надежду губит,Едва надежда расцветет,Я тот, кого никто не любит,И всё живущее клянет.
Я бич рабов моих земных,Я царь познанья и свободы,Я враг небес, я зло природы,И, видишь,- я у ног твоих!Тебе принёс я в умиленьеМолитву тихую любви,Земное первое мученьеИ слёзы первые мои.
Ја сам тај, којега си чулаТи, у поноћној тишини,Чија је мисао, души твојој шаптала,Чију тугу си смутно одгонетала,Чији образ видела у сну.Ја сам тај, чији поглед наду погуби,Једва нада расцвета,Ја сам тај, кога нико не љуби,И све живо клања му се.
Ја - бич робова мојих земаљских,Ја - цар познања и слободе,Ја - враг небеса; ја - зло природе,И, видиш, - ја пред ногама твојим!Теби донесох ја, за умилностМолитву тиху, љубави,Земаљско прво мучењеИ сузе прве моје.