Od ljubavi san duša ranjena
Pod mojon provon olujno je moreA nigdi svitla da mi snage daSva jidra spuštan, zašto da se boreOd jubavi san duša ranjenaI neću nazad, nek me vitar nosiJer nisan za te moga živit jaKad bog me primi, kad me pita ko siOd jubavi san duša ranjena
Kad jednom bude kasno za sve ričiJer nije jubav rana ča se ličiKad tilo drće ka da vitar pušeTi dođi meni, ti dođi meniDa ti skinen križ sa duše
I sve san daje, sve je veća tamaI ne znan više kako san se zvaJer samo pantin to ča ne bi tijaOd jubavi san duša ranjena