Dva galeba bela
Dva galeba bela u crnoj noćiletjeli morem a bura je bilavetar ih baci na jednu stenua on tu osta slomljenih krila
A ona ode, ostavi njegada čeka svoju poslednju zorujedino malo našo je snageda se požali voljenom moru
Reci joj more da nju još volimza zlu je sudbu svoju ne krivimah zar se tako sad ljubav delija da umirem, a ona da živi
On nije hteo zoru da čekaon nije hteo sunce da sines visoke stene baci se galebvoljenom moru u plave dubine
A zivot ovaj i dalje tečenova se zora nad morem budijedino istina ostaje samoi ptice vole kao i ljudi