Balada o ćaćinom satu
Ćaća je jema sat u malom žepu,Takvoga sata nima više niko;Iz njeg se vrime razlilo ka mliko,Ka vino ča je uteklo svon čepu.
Kad bi ćaća zasta da otare čeloI sat bi sta i mudro bi mučaNije jema srca da odbroji uručoviku ča sidne da umoran ruča.
Ćaća je jema sat u malom žepu,Takvoga sata nima više niko;Iz njeg se vrime razlilo ka mliko,Ka vino ča je uteklo svon čepu.
Ćaća se moga i bez sata snaćiPo pivcu, maški, po jugu u zraku,Al' more biti, ćutija se jačiSa saton ča je svitlija u mraku.
Pričaju judi starili su skupa,Sat je bija srce u ćaćinu tilu,I nije se znalo ča to šuška, lupaČa to tira naprid vrilu krv kroz žilu.
Sve dok nisu oba ostali bez glasa,Sve dok nije zemja rekla zadnje slovo,Još se nije znalo ča je puklo, stalo,Jer na njima sve je bilo još ka novo.
Na ćaćinon satu briše se i gubiTo vrime u zlatu i ti prsti grubi.To vrime u zlatu taj leut ča kreće,Na ćaćinon satu vratiti se neće.