Dođoška
Њеног брата знао самтако... из чувења...Нисам пуно мариоза те Дођоше...
Вукла се ко корњачаједна јесен лења...Спори дани давно прођоше...
Претио је да ће онна пут да ми стане...И да му се сестре оканем...
А Ми смо само шетали...И помало кисли...Добро сам се нагледоњених корака...
Друге су ми девојкепобегле из мисли...Прхнуле… ко јато чворака...
Тих је дана звонилоу част Малог Принца...И одважног Билбо Багинса...
На свим мојим црквамасатови су стали...Казаљке се, срећом,баш тада склопише...
Сто хиљада речи знам...Ал' једна ми фали...Да њу како треба опишем...
И... Срам га било, господо,ко помисли лоше...Ал' ни налик на друге Дођоше...
Отад баш не узимамсваку што се пружа...Срце се одупире...Па се привикне...
Ал' зумбули су зумбули,а Ружа је Ружа...Па да на крај света изникне...
Ма...Да се редом постројеодавде до ћошка...Ниједна ко моја Дођошка...
Та, иди...Ниједна ко моја Дођошка...