Mojca, Mojca
U Ljubljanu na svirku, stigao sam vozom,na peronu gužva, ona je čekala.Dosadjivali su putem klopom i lozom,sav sam se topio pod njenim prstima.
Rekla mi je: slušaj, mali moj Bosanac,djevojčici svojoj daj sitno obećanje,kulturan i fin da bićeš kao stranac,sad ko levac što ga pale, čim predje preko grane.
Tu noć u Riju,medju staničnim radnicama i vojnicima,častio sam nju,nekim užasno bljutavim,austrijskim vinima.
Mojca, Mojca, daj me poišti,jer to hoću dobit,aha, hajde bona.
Mojca, Mojca, ja sam ko i ti,daj pridi, da pri tebi prespim,aha, misli ona.
Šaputala je nježno, mili moj Bosanac,ima nešto u tvojoj priči o meraku.A ja k'o mezimac, što mu fali lanac,te sam se noći izgubio u mraku.Ljubljanskom mraku.
Mojca, Mojca, daj me poišti,Mojca, Mojca, ja sam ko i ti.