Smrt Popa Mila Jovovića (Смрт Попа Мила Јововића)
Смрт, смрт Попа Мила, Попа Мила ЈововићаСмрт Попа Мила, Попа Мила ЈововићаСмрт Попа Мила, Попа Мила Јововића
У данима кад на НикшићЦрногорци ударише,Кад бијаху дошли даниДа не буде турски више,
У Логору црногорском,Покрај Куле Леповића,Неко књазу оклеветаПопа Мила Јововића.
А књаз Мила дозивашеУ присуству свих војвода,Па му рече: "Попе Мило,Нит' си вино, нит' си вода!"
Кад то чуше Попе МилоПолеће му к сабљи рука,А два ока, к'о стријеле,Сијевнуше у хајдука.
Војводе се уплашишеОд изгледа вука горског,Да оружје не потегнеНа владара црногорског.
Као да му оштрим мачемСрце мушко расијече,Па завика: "Господару,Бог са тобом, шта то рече?!"
Те љутито напуштиоГосподара и војводеИ под шатор свој свилениСа мислима тешким оде.
Па у љутњи гусле зграби,Одјекнуше танке струне,Кликну Мило као сокоТе се мајком Ћетном куне
Да ће поћи у град НикшићСам, без иког, истог дана,И на мегдан позват' славногМушовића капетана!
Баци гусле, узја' вранца,Преко Зете пређе воде,И на хату помамномеПреко поља граду оде.
Лети вранац низ РастокеКао да га носе крила,Но с бедема турска стражаОпазила Попа Мила.
А Поп Мило све је ближеДо Турака и шанаца,Под собом је замориоБијеснога свога вранца.
Као што му доликује,Бира турске породице,На најтврђе иде шанце,На најгоре градске злице!
Па ако би погинуо,Да погине од јунака,Од чувених и признатихИдризових потомака!
Устави га турска стражаНа капију код Никшића,Каза им се и нареди:"Зовите ми Мушовића!"
Када чуше Турци ко јеПотрчаше капетану,Мало затим и МушовићНа капију градску стану.
Па кад виђе Попа МилаНа бијесном вранцу свомеДоласку се изненадномОбрадова његовоме.
"Откуд јутрос, Јововићу?",Веселијем гласом рече,"Зар од књаза црногорскогУ мој тврди град утече?
Примамо те објеручке,Све ћемо ти опростити,Животу ти, харамбашо,Вјеруј неће ништа бити!"
Плану Мило: "Доста више!Не будали без потребе!Ја сам доша', капетане,Да на мегдан зовем тебе!
Но се спреми и изађи,бирај мјесто за мегдана!"Те ријечи као муњаПогодише капетана.
Преблијеђе пред хајдукомИз јуначке Марковине,Јер је знао да од сабљеЊегове се лако гине.
Не смије мегдан да прихвати,Препаде се својој глави,А на славу и на прошлостКуће своје заборави.
Већ у страху, кукавички,Знак на кулу стражи даде,Јекну плотун са главице,Поп погођен с коња паде.
Вранац прегну и побјежеНатраг преко воде Зете,А на Мила са сабљамаНиз главицу Турци лете.
Па се грабе ко ће пријеМа'нут сабљом по соколу,За чије је име чуоИ цар Хамид у Стамболу.
На мртвога Попа стижеФеризовић Хасан први,Звизну сабља, глава падеУз точену локву крви.
На највећу градску кулу,Наврх хана Мушовића,Истакнуше Турци главуПопа Мила Јововића.
Са стржевог оштрог коцаГледа Мило са висине,Како му се Турци зореИ по граду шенлук чине.
А гавран се – црна птица,Обрадова изненада,Кад крваву виђе главу,Па се вије изнад града.
Примиче се изнад табљеДа на бедем падне тврди,По старијем навикамаМушку главу да нагрди.
А кријући – из харема,Кроз пенџере вире буле,Да чувену виде главуСрпског попа на врх куле.
Смрт Попа Мила, Попа Мила ЈововићаСмрт Попа Мила, Попа Мила ЈововићаСмрт Попа Мила, Попа Мила ЈововићаСмрт Попа Мила, Попа Мила Јововића